Aerodrom Zeljava-najveca tajna bivse JNA

Podzemni aerodrom Zeljava sve do 1992 godine bio je najmoćnija vojna baza u tadašnjoj SFRJ, a zasigurno i na celom evropskom kontinentu. Takve tipove podzemnih objekata ima vrlo malo zemalja, a najpoznatiji po izradi su vezani i upravo je njihov model iskorišten pri konstruisanju ovog aerodroma. Sam objekat lociran je na granici BiH i Hrvatske i upravo je to zapečatilo njegovu dalju sudbinu. Naime za vreme rata u Hrvatskoj 1991 aerodrom je intenzivno korišten, no medutim izbijanjem sukoba u BiH, njegova dalja perspektiva sa geostrateškog položaja bila je neodrživa. Stoga je objekat krajem maja 1992 od strane JNŠonesposobljen za dalje korištenje i do dan danas nije, a i zasigurno neće biti osposobljen još dugi niz godina (ako to neko i planira). Posle "rušenja" dobar deo objekta ostavljen je tadašnjoj vojsci RSK, a jedan manji deo koji je pripadao teritoriji BiH bio je pod kontrolom Armije BiH. 1995 u operaciji "Oluja" biva zauzet od strane A.BiH no medutim vrlo brzo je predat HV. Trenutna situacija oko ove bivše vazduhoplovne baze nije se ni malo promenila, takoreći ista je kakva je bila 1992 - aerodrom i prateći objekti neupotrebljivi su i nisu odoleli zubu vremena tako da objekti koji su uništeni '92 i '95 izgledaju još gore. Na kraju ovog teksta prezentovaću i poslednje aktuelne fotografije snimljene 2003g. Inače Hrvatski mediji uveliko nagoveštavaju da bi namena ove bivše baze mogla uskoro biti izmenjena . Naime, MUP RH želi ovde izgraditi centar za azilante jer je mesto idealno zbog blizine granice, što bi u prevodu značilo da je Hrvatska i definitivno digla ruke oko obnove baze.

O kakvom se objektu radi, kada je projektovan, kako napravljen i koje su mu karakteristike pokušaću objasniti u sledećem tekstu .Objekat je projektovan još davne 1957g. pod šifrovanim nazivom "Objekat 505" u realizaiji Specijalnog odelenja graĂ°evinske uprave tadašnjeg Ministarstva odbrane(MO). Glavni projektanti i realizatori projekta su puk.dr.Lj.Kodelja i p.pukV.Smirnov (inače ruski carski emigrant) .Pre toga izvršen je odabir lokacije i odredena geološka ispitivanja. Zbog izuzetnog geostrateškog položaja u tadašnjoj FNRJ (dubina teritorije) i prirodne zaravni podno planine Plješevice, te blizine grada Bihaća (R.BiH) i Ličkog Petrovog Sela (RH) izabrana je mikro lokacija. Tek sredinom 1959g. otpočeli su prvi gradevinski radovi na terenu . Poslovi su povereni vojnom GP."Soča". Uporedo je počela gradnja poletno sletnih staza i kopanje tunela u utrobi Plješevice. Tu su graditelji naišli na prvi veći problem - naime kako je planina bila sastavljena od izuzetno čvrstih dolomitnih stena moralo se intenzivno koristiti miniranje, ali su projektanti smislili specijalan sitem rušenja "punim i praznim punjenjem" gotovo u santimetar. Ovo je naročito efikasno delovalo jer su izgradene galerije morale po projektu biti širine 20m. i visine 8m. te dužine više od 1km .Pod najvećim stepenom tajnosti radilo se u tri smene sa gotovo 250 angažovanih radnika. Kompletni radovi završeni su 1965g. kada je obavljen tehnički prijem a prve jedinice JRV počele su bazirati tek naredne godine.

..Baza koja je tada završena izgledala je impresivno - ukupno su u utrobi planine bile izgradene tri galerije+jedna pomoćna (kao rezervni izlaz) koje su se spajale na "raskrsnici" gde je postojao i jedan slepi krak za remont aviona visine 12m. Ove tri galerije imale su impresivne dimenzije - bile su dužine 400,500 i 350 m, svaka visine 8 i širine 20m . Grandiozna baza bila je projektovana sa sistemom zaštite da izdrži direktan pogodak nuklearnog projektila jačine 20kt. ravno onog koji je bačen na Nagasaki. Stoga je ispred ulaza u svaku galeriju napravljena predkomora tzv."blenda" odnosno betonski štitovi koji su se spuštali polukružno sa tavanice rasporeĂ°eni na svakih desetak metara radi amortizacije ogromnog pritiska da masivna vata od čelika i betona ne bi trpela udar veći od tri atmosfere. Ulaz u svaku galeriju zatvarala su već pomenuta vrata. Svaka od četvoro bila su debljine 1; visoka 21 i široka 9m .Svaka su težila 100 tona i bila su pokretna i hermetički su zatvarala galerije. U samom objektu inače bila je izgradena kompletna infrastruktura za boravak više stotina zaposlenih od restorana,spavaonica,kancelarija,ambulante pa do tehničkih radionica,moćne agregatne stanice za proizvodnju el.energije(u slučaju blokade objekta),skladišta kerozina i ubojnih sredstava(UBS). U samom središtu objekta postojao je i lift kojim se osoblje "podizalo" na visinu od 30-tak metara iznad nivoa baze gde se nalazio teško uočljivi betonski bunker (gledano sa piste) u kom je postojao kontrolni toranj i iz njega se navodila avijacija. Objekat je projektovan tako da je u slučaju totalnog rata bio autonoman da obezbedi neprestano dejstvovanje sopstvene avijacije (bilo je bazirano oko 60 MiG-ova 21) gotovo sedam dana bez dopune gorivom i UBS. Baza je snabdevana kerozinom podzemnim cevovodom iz vojnog skladišta na brdu Pokoj kod Bihaća - sam cevovod bio je dug preko 20 km. Vanjsko skladište UBS bilo je udaljeno oko 5km. u selu V.Polje. Zanimljivo je pomenuti da je pri kopanju tunela naĂ°ena reka ponornica tako da je i to bio jedan dodatni plus-baza nije morala brinuti o snabdevanju vodom u slučaju blokade. U samom objektu od njegovog otvaranja radio je sistem klimatizacije koji je za ono vreme bio pravo remek delo. U objektu je održavana konstantna temperatura i vršena filtracija vazduha. Vanjski deo objekta tj.aerodrom sastojao se od 5 pista (2 poletno-sletne i 3 poletne) te kasarne (koja je ujedno bila i logistička baza) u blizini L.Petrovog sela.

Na samom vrhu planine Plješevica (1650m.) bili su instalirani Britanski radari S-613 najmoderniji u to vreme, sa dometom preko 400 km sa kojim je nadgledana gotovo cela teritorija Italije , Austrije i dobar deo MaĂ°arske. Takode i tu je uraden podzemni objekat sa operativnim centrom.
Radari su bili uvezani u jedinstveni sistem PVO JNŠi nalazili su se u sistemu VOJIN (vazdušno osmatranje,javljanje i navodenje).Od celokupnog sistema koji je bio vezan za sam aerodrom jedino su ovi radari i sam položaj ostali aktivni od 1992 do 1995. Radari su 1995 od strane VRSK uništeni da ne bi pali u ruke HV.

Na samom aerodromu do preselenja kompletnih eskadrila sa osobljem na aerodrom Ponikve kod Užica, bazirao je 117 Lap. (lovačko-avijacijski puk) sa 3 eskadrile lovaca-bombardera MiG-21 PF ; i 323 Iae (izviĂ°ačko-avijacijska eskadrila) sa avionima MiG-21R. Planirano je da avione u doglednoj budućnosti zamene aparati MiG-29 ali okolnosti u okruženju su to osujetile. Ipak je počelo proširivanje jednog od ulaza za smeštaj 29-ki - naime da bi se smestio ovaj tip vazduhoplova morala je da se proširi "betonska zavesa" na ulazu u objekat. Ta tzv.zavesa projektovana je prema profilu 21-ce koji ima jedan vertikalni stabilizator. Pošto 29-ka ima dva vertikalca, moralo se pristupiti "doradi". Ipak majstori se nisu mnogo mučili-ostalo je samo na ideji.
U bivšoj SFRJ jedini približan objekat sličan ovom izgraĂ°en je u Prištini (aerodrom Slatina), ali on je mnogo manji i nebi mogao parirati ni po čemu Bihaćkom aerodromu.

Postoji procena da je objekat i aerodrom tadašnju državu koštao u ono vreme (a naravno i sada) fantastičnih 4 milijarde USD.
Sa tim novcem mogao se izgraditi supermoderni autoput sa četiri trake (sa pratećim objektima) od Triglava do Devdelije !!!

Ovaj celokupni tekst sastavio sam iz više izvora. Koristio sam materijale i podatke sa svih strana. Bilo je tu i neverovatnih tekstova, pogotovo onih koje sam pokupio iz Hrvatskih izvora. Tako naprimer navodeni su podatci da su jedinice JNŠkoje su minirale aerodrom u maju 1992 digle u vazduh i vozače kamiona koji su navodno u njima dovezli eksploziv za tu namenu.... Istina je da su miniranje poletno-sletnih staza i zarušavanje ulaza u galerije izvršili iskusni inžinjerci JNŠali ne sa nekim vozačima kamiona - kao da smo ih imali višak!
Drugo, ne bi me ništa ponukalo da napišem tekst o ovom objektu da i sam nisam boravio u njemu i to pred sam odlazak i napuštanje jedinica JNA. Tada sam imao priliku da uĂ°em u već gotovo opustele galerije koje su "zjapile" prazne jer su avioni otišli još poodavno. Ne mogu opisati taj osećaj boravka unutra. Neverovatno je bilo poći kroz te ogromne tunele koji su iznutra bili bukvalno "prelakirani" nekom sjajnom farbom tako da imate osećaj da se nalazite u nekom naučno-fantastičnom filmu....zaista neopisivo. To mi je bio prvi i poslednji put da udem u taj objekat.
Sada ruiniran i propao može jedino (kao što mnogi kažu) da posluži kao jedno ogromno uzgajalište pečuraka...